FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Несумњиво, један део српске јавности и већински део онога што називамо елитом загледани су ка Западу, очекујући одатле нека спасоносна решења за Србију. Не треба, наравно, ићи у другу крајност па доказивати како на Западу ништа не ваља. Али, мора се упозорити да је парадигма о безалтернативности евроатлантских интеграција штетна по интересе Србије. Шта можемо постићи опонашањем западњака и отпочињањем најављеног процеса сопственог „преумљивања“? Александар Зиновјев наводи два разлога зашто до преображаја источноевропских народа и држава у „западне“ не може доћи. „Први разлог-наметање овим народима и земљама појединих својстава Запада (демократије, тржишта, приватизације итд.) не значи њихов преображај у део Запада, јер се Запад уопште не своди на ова својства. Запад је огроман и многострук феномен који је формиран бесконачним токовима током многих столећа. Други разлог - место и улога Запада (рецимо „светски престо“) већ су попуњене, и највише на шта народи који се позападњавају могу рачунати јесте да се нађу у сфери владавине, стапања и колонизације Запада, и то само у оним улогама које им може дозволити јединствени и непоновљиви Запад“1.

Што смо чвршће везани за Запад то је наша позиција слабија. Што даље одмичемо у процесу евроинтеграција то је наш маневарски простор ужи. Одричемо се сопствене државе за рачун бриселског бирократског апарата који неће водити бригу о нашим, већ о својим интересима. Оно што се десило током поплава у Србији је и последње упозорење, али и најбољи илустративни пример.

Да ли нас несрећа може освестити? Да ли нас поплаве могу отрезнити? ЕУ је реаговала тек пети дан поплава и то искључиво због процене да се увелико губи у „медијском рату“. Правог медијског рата заправо није ни било, али се долазак руских спасилаца у Србију управо тако схватио у Бриселу. Тада је подигнута цела бриселска информативно-политичка мрежа у Београду, као у време организовања кампање за обарање Војислава Коштунице у пролеће 2008. године. Требало је убедити Србе да ће нам ЕУ помоћи да изградимо уништено и поправимо оштећено. Зато је јавности испричано безброј прича о милионима, фондовима, авионима и камионима. Свега ће бити, само да више не долазе Руси. Ни као спасиоци.

У реалности, међутим, ствари су стајале сасвим другачије. Насупрот великој информативно-политичкој акцији у којој је обећавано свашта, од ЕУ током поплава нисмо добили готово ништа. Трагедија изазвана елементарним непогодама у Србији је почела 12. маја, а тек 18-ог је стигао један хеликоптер који је упутила ЕУ. Била је то летелица ЕУЛЕКС-а са Косова. Поређења ради, два дана раније је Белорусија послала два хеликоптера у Србију летом преко Украјине и Румуније. Од ЕУФОР-а, који броји близу хиљаду припадника, ни Србија ни БиХ нису добиле никакву помоћ. Незванично, надлежни у ЕУ-снагама у БиХ су одговорили после позива за помоћ да то „није у њиховој надлежности“. Треба ли и подсећати да се НАТО није скоро ни огласио. А и зашто би? Када су у августу 2007. године избили незапамћени пожари у Грчкој, прва им је у помоћ притекла Србија. Због овога је Грчка одликовала тадашњег државног секретара Министарства одбране Душана Спасојевића, који је руководио акцијом. На крају се испоставило да је помоћ мале и сиромашне Србије била већа од помоћи који је пружио велики и богати НАТО. Па, када НАТО нема потребу да помаже својој чланици, и то успут нека буде речено-врло важној чланици посматрано са геостратегијског становишта-зашто би онда помагао Србији!?

И сада, да се не лажемо: како је било у поплавама, тако ће бити и после њих. Не треба очекивати никакву велику помоћ од стране ЕУ (о НАТО-у не вреди ни трошити речи). Оно што од њих буде стизало, користиће се за нове информативно-политичке акције Брисела и ништа више од тога. А нове пропагандне кампање су неопходне да би се анестезирало јавно мњење и далеко од очију јавности завршио процес за који су ЕУ-лобисти у овом тренутку једино заинтересовани у Србији. На ово упозорава Александар Павић: „Већ другог дана жалости, у четвртак 22. маја, и директор и председник Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) су пожурили да новинарима у Београду објаве да је њихова банка заинтересована да учествује у приватизацији 'Телекома Србија', 'Дунав осигурања' и Аеродрома 'Никола Тесла'“2. Џорџ Фридман је недавно поручио да немачку спољну политику треба сагледавати из нешто другачијег угла3.

Са једне стране, није да је рекао нешто ново и непознато.

Са друге стране, треба знати да има и Фридман своје разлоге зашто се овако поставља према Немачкој баш сада. Елем, пошто је Немачка извозно оријентисана (Фридман је навео податак да чак 40 посто БДП-а зависи од извоза), спољнополитички приоритет државе је освајање тржишта на којима се може продавати. У преводу, Фридманова порука је да ми, мале балканске земље, требамо Немачкој, таман колико и она треба нама. У ширем контексту посматрано, заправо ми требамо ЕУ, таман колико се представља да она треба нама. Цела прича о доласку званичника ЕБРД у време поплава је заправо на овом таласу. Долазе јер им нешто треба од нас, долазе да би нам узели. Цела прича о евроинтеграцијама се заправо своди на то. Можемо расправљати о томе како је изгледала ЕУ деведесетих и да ли су и какве користи од тога имале друге државе средњоисточне Европе које су свој процес интеграција започеле пре две деценије. Али, то нема никакве везе са данашњим стањем и текућим циљевима како ЕУ, тако и њених кључних држава. Ма колико да смо мали и сиромашни и ми смо некакво тржиште. Нека штета коју трпе најмоћније ЕУ-чланице у актуелној економској кризи може се извадити и преко Србије. Па сада, колико-толико. Боље и нешто него ништа. Александар Зиновјев је још давно упозоравао како је циљ „позападњачавања следећи - довести намерне државе до таквог стања да оне изгубе способност за самосталан развој, укључити их у сферу западног утицаја, али не као равноправне и једнако моћне партнере, већ у улози сателита, или боље речено, колонија новог типа. Оваква улога може на извесно време да задовољи грађане позападњачаваних земаља, али не више од тога. Овим земљама је под влашћу Запада намењена другостепена и споредна улога“4.

Да је другачије постављен бриселски систем, ЕУ би нам прискочила у помоћ током катастрофе изазване поплавама, показала би минимум емпатије и солидарности. Овако, на примеру поплава се показало да на ЕУ не можемо рачунати.ЕУ је постала простор либералног фундаментализма. Ту емпатије и солидарности нема. То је и порука бирача из низа европских држава са нетом одржаних избора за Европски парламент. Можемо се ослонити само на себе, сопствену државу и њене ресурсе. Наравно, уколико желимо да се развијамо. Ако све ово није било јасно делу српске јавности до сада, онда је видљиво од сада. Свакоме ко жели да види. Поплава је избацила свашта на обалу. Па и мит о солидарној ЕУ која је ту да нам помогне у свакој ситуацији.

  

1 Александар Зиновјев. Запад: феномен западњаштва. Наш дом, Београд, 2002, стр. 17.

2 Александар Павић. „Лешинари над Србијом: мирис крви је неодољив“. Фонд стратешке културе, 25.05.2014.Доступно на: http://srb.fondsk.ru/news/2014/05/25/leshinari-nad-srbiiom-miris-krvi-ie-neodoliv.html

3 На предавању у Београду 31. маја 2014, одржаном током конференције у организацији Центра за међународну сарадњу и одрживи развој.

4 Александар Зиновјев. Запад: феномен западњаштва. Наш дом, Београд, 2002, стр. 308.

 Фонд стратешке културе / Душан Пророковић