FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Пошто се, после кијевског министра спољних послова Дешчице и његовог чашћавања руског председника највулгарнијом увредом и, посебно, општег западног одобравања тог поступка, може сматрати да су дипломатски обзири уопште отишли доврага – а што и не би кад се већ то исто десило и са међународно-правним поретком – вредело би препричати епизоду с једним немачким дипломатом која се десила негде крајем 1996. у Бањалуци. Повод је био најновији демарш тзв. Контакт групе Републици Српској. Не сећам се тачно по ком питању, а није ни толико битно: нама у тадашњем председничком кабинету је било јасно да су такве епизоде део ширег политичко-психолошког притиска на нову српску државу, којој је одмах требало почети стављати до знања да дејтонски уговор никако не представља крај, већ тек почетак процеса којим је требало окрунити све што је тешком муком стечено за преговарачким столом – све док не остане ништа, ни најмања мрвица која не одговара интересима главних западних држава. Па колико траје – траје. А видимо да траје и дан-данас. Запад никада не одустаје, само мења тактику – то им се мора признати.

У сваком случају, као политичком саветнику председника државе, наместило ми се да седим непосредно преко пута немачког изасланика у Контакт групи. Разговор је, после читања демарша, постао „живахан“, што је у то време, док је још постојало јединство између Пала и Бањалуке, било сасвим уобичајено (а данас, у доба јавно-признатог спавања по бриселским подовима, делује као научна фантастика). Они (САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Италија и суштински пасивна Русија) су од нас нешто ултимативно тражили, а ми нисмо хтели да чујемо ни за шта што је излазило изван строгих оквира Дејтонског споразума (камо лепе среће да се исто, свих ових година, радило у вези Резолуције 1244). Наравно, они су се увек трудили да не прихвате тек тако „не“ као одговор, па докле догурају. И ту су свакакве методе биле дозвољене. По систему АПП – ако прође, прође.

И, када се жива размена дипломатских парада и рипоста већ увелико захуктала, решио је и немачки дипломата да се укључи у додатно дизање температуре: „А ко је одговоран за сва ова страдања, избеглице, рушевине, уништавања?“ запита гласно, све само не реторички, потпуно ван специфичне теме демарша, аријевски wannabe плавушан.

Покушао сам да се придигнем колико сам више могао, да се што више пружим преко стола, што ближе његовом запитаном лицу, да случајно не буде некаквог неспоразума, и онда сам му одговорио, гледајући га у очи: „Немачка“. Кад је већ питао...

Мук је трајао можда неколико секунди. Нико од других дипломата га није узео у заштиту, нити пробао да говори у његово име. Ако ишта западњаци знају, то је да гледају своја посла и да пусте друге да се кувају у сопственом сосу. Али и да поштују своје време. Стога је, после тог врло кратког прекида, када је постало јасно од Немца никакав одговор не долази, састанак је наставио тамо где је и стао. Прилично сам сигуран да се добро сећам да је то било у доста блажим, скоро нормалним тоновима.

Немац више није рекао ни реч, до краја састанка.

Пар месеци касније је један други немачки дипломата такође пробао са нешто дрчнијим наступом с нама. Овог пута је састанак формално водио Потпредседник државе, а бриљирао правни саветник Председника, који је Немца дотукао тиме што је рекао да ми немамо никакву намеру да певамо „Данке Дојчланд“, после чега је састанак фактички био завршен, и могли смо да причамо само о класичној музици.

Ипак, можда се најдрчнији немачки насртај на нас догодио пре ове две епизоде, уочи полагања заклетве првог састава Скупштине Републике Српске бираног по дејтонским правилима. Дан пре тога, опет неки трећи немачки дипломата је, у име канцеларије Високог представника (ОХР) дошао у председнички кабинет да се жали како су, током уклањања дрвећа са земљишта срушене џамије Ферхадије, радници бањалучког Градског зеленила наводно оскрнавили муслиманско гробље и раскопали кости. Оптужба је била крајње озбиљна, и таква је и била атмосфера током овог демарша. Шта је урађено с наше стране? Замољен је главни патолог у Бањалучкој болници да експресно обави идентификацију костију, и да се резултати добију следећег дана, ако је могуће пре почетка свечане седнице новог сазива Скупштине, на којем је требало да присуствује и дипломатски кор.

Патолог је урадио свој део, а лично сам имао част да немачком дипломати, који је седео у првом реду, свечано уручим патолошке налазе, који су недвосмислено утврдили да су поменуте кости биле – говеђе, и да је уствари „раскопано гробље“ било земљиште поред кухиње, где су се бацале животињске кости. Разуме се, потрудио сам се да налазе препричам и усмено, на енглеском, што гласнијим тоном, да не би и осталне дипломате у првом реду биле ускраћене за ову битну информацију. И, могу слободно да кажем да сам приметио да су се остали врло лепо забавили, поготово Англо-американци. Немац је, напротив, био прилично црвен у лицу, али је ипак, то му се мора признати, смогао снаге да кроз зубе процеди речи захвалности за наш труд. И, треба додати, приликом неких каснијих сусрета на дипломатским конференцијама, био је више него пристојан, чак и предусретљив, па и духовит.

Да ли то значи да је неко наше чврсто, усправно, на крају српско(!) држање променило Немце? Наравно да не. Али је засигурно утицало на њих. Одузело им је психолошко преимућство које су покушавали да стекну. Давало им је до знања да никакав свој интерес неће остварити ни једнострано ни лако. И – слало им је сигнал да могу и даље да нас не воле, да нас сматрају стратешким непријатељима, браном ка остваривању њихових неоимперијалних интереса, али да смо бар онај исти непријатељ вредан поштовања.

Да се тако наставило, с обе стране Дрине, оно што сигурно могу да тврдим је да би наши односи са Немцима сада били квалитетнији. Не нужно и пријатељскији – јер то и није сврха дипломатије, да се неком допаднемо. Али би ми као народ и држава имали више користи од таквих, чистијих односа.

Међутим, као што знамо, ништа се слично није десило. Напротив. У Републици Српској су се на власти, после споља изазваног раскола између Пала и Бањалуке, неколико година ређале гарнитуре које су ту српску државу, политиком сталних уступака, довеле до ивице опстанка, све док се, срећом, није схватило да је ствар отишла предалеко, тако да је Српска остала једина српска држава са кичмом којом тренутно располажемо. У Србији су, после 5. октобра, на задивљујуће ефектан, па чак суптилан начин (управо да се Власи не досете док не буде касно) инсталиране власти чија је полазна тачка била и остала суштинска послушност (или, епизодно, невероватна наивност) наспрам западних интереса на овом простору. Ма шта народ о томе мислио.

А Немачка? Немачка је стекла сасвим незаслужено самопоуздање. Захваљујући комбинацији послушних политичара и послушних, односно корумпираних медија, Немци су успели да заузму позицију некога ко диктира, уместо некога ко је нама остао вечити дужник: за две велике агресије током оба светска рата и све пратеће, огромне људске жртве и разарања који још увек чекају правичну одштету, за водећу улогу у крвавом разбијању СФРЈ и све пратеће огромне људске и материјалне жртве, за саучесништво у злочиначким санкцијама које су разориле остатак Југославије током 1990-их, за учествовање у злочиначком, незаконитом бомбардовању СРЈ 1999, и наношењу нових, огромних људских и материјалних губитака народу Србије – који, да поновимо, још увек чекају правичну одштету.

Зашто Немце данашње сервилне власти Србије амнестирају, зашто недостојно клече и мољакају садашњу неоимперијалну немачку политичку елиту да нам опрости што нас је тукла (безбедно уз америчке скуте, добијајући право на лошије комаде са империјалног стола)? Једноставно: дужни су им, много су им дужни, очигледно. Није им Србије дужна, већ су им дужни Вучић, Николић, и сва њихова булумента лажних дипломаца, мастера, доктора, привредника, људи... И ту своју неоквислиншку беду покушавају да пројектују на све нас. Недић, чију се слике Дачић толико наводно грозио, сигурно се окреће у гробу. Он је, на молбу других, свесно жртвовао образ да би, по свом схватању, спасао Србију од још горих разарања од стране тада најјаче војне машинерије на свету. Увреда је за тадашње, ратне генерације, када ико у Србији данас закука да смо „окупирани“. Оно 1914. и 1941 – то су биле истинске окупације. Ово је ништа. Ово је окупација од стране најгорих и најкукавнијих међу нама, финансијских, интелектуалних и политичких пијавица, услед конфузије која је свесно међу нама посејана, услед инерције и масовног напада малодушности с којом ћемо морати да се изборимо.

Ту су нам Немци, разуме се, мање криви, јер је прави проблем међу нама самима. Што не значи да су Немци без кривице. Раде исто што и пре 100 година, исто што и пре 70. Само другим средствима. Онај ко их правда, или је плаћен да их правда, или је дубоко заглибио у Хелсиншки синдром, идентификујући се са отимачем. Али онај ко им се клања – за њега нема оправдања. И нека не сумња – све ће се исто овде завршити као и претходних пута...

 

П.С. После прво-описаног састанка са делегацијом Контакт групе, приликом куртоазног руковања, пришао је и њихов преводилац, млади сарајевски муслиман, да се рукујемо и упознамо. И, касније, кад је звао председнички кабинет да закаже нови демарш, тражио је да разговара са мном. То нисам схватио толико као комплимент, већ као поуздан доказ једног дубоког осећаја: да на овим просторима уопште не морамо да будемо непријатељи, ако покажемо јединство у самопоштовању и вољи за слободом. Онда нико споља, уз све наше разлике, не би имао шансе.

 

Фонд стратешке културе / Александар Павић