FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Функционалност система безбедности је на озбиљним искушењима. То се могло видети и током недавне ванредне ситуације.

Ако је држава (СРЈ) политички капитулирала 1999. године потписивањем Кумановског споразума, онда се то не може рећи и за Војску Југославије која се у техничком смислу, иако инфериорна у односу на НАТО, скоро неоштећена повукла са простора КиМ. А онда су наредне године у Србији уследиле тзв. демократске промене. Нова власт је најавила политику тоталне реформе друштва.То је значило да ће и систем одбране СРЈ, у коме је Србија највише партиципирала, морати да дође под удар нове политике.

Реформе овог сектора су касниле због све већег разлаза између Београда и Подгорице и све израженије намере Црне Горе да напусти заједничку државу. Међутим, кад је реч о Војсци СРЈ, односно ДЗСЦГ, ствари су изгледале сасвим другачије. Као стуб овог система, она је била главна мета „реформе”. Под изговором да нам треба мања, али оперативно-технички способнија оружана сила, „реформски” курс се одвијао у правцу радикалног смањивања њених укупних кадровских и материјално-техничких капацитета. Дошло је до привременог пензионисања официрског кадра (нарочито оног његовог дела који се потврдио у рату) и наметања програма преквалификације. Паралелно с тим, одвијао се и процес девастирања одређених борбених система, али без замене савременим. Тако је, на пример, уништен систем противваздушне одбране „стрела 2М”.

Након осамостаљења, Србија је приступила успостављању сопственог система одбране, али погрешним редоследом потеза. Уместо да претходно усвоји доктрину и стратегију одбране, па тек онда донесе законе којима ће уредити и санкционисати систем одбране, ствари су ишле обрнутим путем. Прво су донети Закон о одбрани и Закон о Војсци Србије (2007), па тек онда Стратегија одбране (2009). Доктрину још увек немамо. Идентичан поступак примењен је и код конституисања система заштите и спасавања.

Што се тиче Војске Србије, настављен је тренд њеног урушавања, о чијим димензијама нас алармантно извештава г. Лазански. Ако томе додамо одлуку Народне скупштине о обустави обавезе служења војног рока, претходну крајње либералну примену института приговора савести и цивилног служења, нека законска решења у вези са резервним саставом, као и доминацију политичке над стручном компетентношћу, онда је функционалност система безбедности и одбране Србије стављена пред озбиљне проблеме. Уосталом, то се могло видети и током трајања недавне ванредне ситуације.

Како то протумачити ако се у Стратегији одбране, између осталог, каже да овај документ „исказује опредељеност РС да изграђује и јача сопствене капацитете и способности за одбрану”, да се политика одбране „темељи на јачању властитих одбрамбених капацитета” и да је РС „одлучна да свим расположивим људским и материјалним ресурсима заштити своју сувереност, територијалну целовитост и безбедност”? Може ли Србија са овако потцењеном оружаном силом да оствари овај свој витални одбрамбени интерес?

Да ли наше одговорне политичаре интересује шта пише у овом документу и донетим законима? Да ли осим политичког, постоје и неки други критеријуми по којима се одлучује о томе ко ће бити министар одбране? Пошто су сви лаици, јер долазе из грађанства, да ли, по узору на припрему некаријерних дипломата, пролазе бар неки курс да би знали ушта улазе и шта треба да раде?

Што се тиче резервног састава Војске Србије, о коме се ових дана доста говори у контексту протекле ванредне ситуације, Закон о Војсци Србије овај састав дели на активну и пасивну резерву. У активну резерву, која у оперативном смислу има већи значај, може да се ступи тек након конкурса Министарства одбране, а по основу уговора на одређено време (две године) које ово министарство закључује са заинтересованим лицем, млађим од 60 година, ако је претходно оспособљено за обављање војних дужности.Дакле, попуна активне резерве врши се искључиво на добровољној основи.

Политика /  Зоран Вучинић, професор Факултета безбедности у Београду