FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Марко Благојевић

На политичкој позорници Србије сведоци смо веома занимљивих обрта, где није до краја јасно ко је спреман с ким да сарађује. Они, који су се, колико јуче, гледали попреко и свађали се као пас и мачка, сада, одједном, постају „пријатељски настројени“ и спремни су на сваку врсту сарадње с оним на којег су јуче сиктали и сипали отров. Никада у Србији, уколико не рачунамо оно време једнопартијског (комунистичког) државног уређења, није постојала овакво политички унисоно мишљење; као да власт у Србији уопште нема политичке противнике (неистомишљенике).

С друге стране, поред ове приземне борбе за власт, која се огледа у томе која ће се политичка опција више додворити владајућој касти, у Србији све више расте утицај тзв. невладиног сектора. Чак се десило нешто, што је у нормално уређеном друштву тешко замисливо, да извршна власт део својих компетенција и ингеренција пренесе на једну невладину организацију. У конкретном случају, реч је о невладиној организацији ЦеСИД (Центар за слободне изборе и демократију), на чијем челу се налази извесни Марко Благојевић, којој је поверено да контролише прикупљање и дистрибуцију новчане и робне помоћи коју Србија прикупља за подручја која су настрадала у поплавама. Поменути Марко се хвали својим „поштењем“ и „поштењем“ његове „невладине“ организације (која је, вољом премијера, сада промовисана у владину), те на сав глас виче: „Не сме ни динар да нестане!“

Какву нам то поруку шаљу Влада Републике Србије и невладина организација Марка Благојевића? Да ли то значи да би се, у случају да се новац контролисао путем владиних институција, агенција и државних финансијских механизама, он негде затурио, загубио, нестао или био покраден? Да, то управо то значи, јер ако Влада нема поверења, да је извршна власт, на чијем се челу налази, у стању да обави један прост финансијски увид у прилив и одлив средстава са одређеног рачуна, тада она саму себе оцењује као неспособну, непоштену, па и лоповску. Отуда, ако Влада Србије о себи има тако лоше мишљење, тада је она сувишна, непотребна и уопште нема разлога да постоји. Чему онда силне „филијале“ Владе по разним основима? За који посао сви ти силни службеници Владе примају плату? Како им се таквима, неспособним, траљавим и клептомански похлепним може поверити било какав државни посао везан за финансије, на пример, онај кључни за функционисање државе – у вези са порезима и пуњењем буџета Србије?

Лисица и кокошке

Постављање човека из невладиног сектора за шефа владине Канцеларије за обнову и помоћ поплављеним подручјима исто је као када би неко оставио лисицу да чува кокошке. Они који су правили невладине организације, углавном то нису чинили из некакве људске потребе да буду доброчинитељи. Поготово је јасно да организације типа ЦеСИДА никада нису настале из потребе да се било коме другоме помогне осим самима себи. Пошто иза Марка Благојевића, још из доба деведесетих, стоје америчке организације НДИ, НЕД и ИРИ, оне које се баве политичким субверзијама широм света, тада постаје јасно зашто је тај човек доведен ма чело Канцеларије за обнову и помоћ поплављеним подручјима.

Наравно, није само Марко Благојевић инфилтриран у српску власт. Тамо се налазе и други представници невладиних организација, а све по некаквој наопакој заслузи. Већина њих, попут Фонда за хуманитарно право, делује тако што се (ин)директно меша у доношење кључних државних одлука. Зашто је српска власт пристала на такав третман невладиних организација на територији Србије, важно је питање. Да ли зато што су и сами, попут председника владе, схватили да су „у прошлости много грешили“, те да је дошло време да некако те своје грешке исправе? Или, једноставно, наредба за ангажовање „невладиних функционера“ долази са оне стране “евроатлантика” и од оних политичких моћника, чији се захтеви морају беспоговорно извршавати?

Зато се не треба чудити чињеници да се у Србији прогањају родољубиве организације, оне које указују на оне невладине владаре у Србији, чије деловање на крају може да буде непоправљиво трагично за будућу судбину земље. Навођење имена оних који отворено раде против интереса државе и српског народа постало је кривично дело, док се, с друге стране, именовање српских „националиста“ и „фашиста“ сматра сасвим природним чином. Нешто ту озбиљно не штима. Знамо чије су невладине организације, али још нисмо баш начисто чија је државна власт. Да ли и једни и други имају истог „господара“?

Владин или невладин полусвет?

Руку под руку, уз невладин сектор, иду и некакве (наизглед маргиналне) полупартије (да ли владине или невладине), којима је дозвољено да се понашају како им је воља. На пример, Војвођанска партија је јуче најавила некакав Војвођански блок и притом се није либила да изда саопштење, у коме, између осталог, каже:

„Војвођански блок странака, удружења и појединаца биће одговор на свеопште друштвено-политичко лудило које тренутно влада у Војводини и Србији. Насилно увлачење политичких злочинаца над Војводином из деведесетих година 20. века у покрајинску власт је недопустиво!“

На такав речник још нема никаквог одговора оних који би ту, ваљда, требало да реагују. Наиме, замислимо ситуацију у којој би се неко усудио да каже како су челници невладиних организација – типа ФХП, ЦЗКД, ХОС и слични – политички злочинци? Одмах би била ангажована полиција и такав „изгредник“ би, у најмању руку, био позван на „информативни разговор“, а није искључено да му се одмах не би одредио притвор. Дакле, данашња власт у Србији нема снаге да саму себе одбрани од оваквих напада, у којима ће их једна маргинална (али од Запада подржавана) политичка партија некажњено називати „политичким злочинцима из деведесетих“, али ће зато морати, хтела не хтела, да свим политичким и правним средствима брани и штити оне невладине организације, које су у Србији инсталиране од стране оних који Србији не желе, нити су икада желели добро.

За www.корени.рс

П. Петровић