FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Руси нису заштитили Србе, а опет, без руских снага, Србима би било још лошије. Војници, посебно на одређеним местима, горели су од жеље да помогну браћи Словенима, али су политичари то све разматрали и доживљавали на другачији начин.

 

„Добри су војници Енглези, Французи, Италијани, импресивно делују амерички двометраши навежбаних мишића. Али, немају они оно што има наш војник из провинције. Не разумеју они шта је то "што се мора" и како је када "је човек на ивици снаге". Овако је у својим мемоарима писао пуковник Сергеј Павлов, који је 1999.године командовао батаљоном руских десантника, који су заузели аеродром Слатина. Колона је кренула из Босне 11.јуна у цик зоре. Задатак је био да се стигне пре НАТО трупа, којима је било значајно ближе из Македоније. Ипак, 600 километара пређених одговарајућом брзином су учинили своје.

Генерал-пуковник Леонид Ивашов, у то време начелник главног оделења међународне војне сарадње Министарства одбране РФ објашњава:

Било је неопходно заштитити Србе и показати да се ми нећемо потчињавати САД, који су се понашали набусито, а на све још требало је и поштовати резолуцију СБ УН 1244. Знамо да Американци и саму суштину резолуције тумаче на свој начин, и да ми нисмо извели наш марш Американци би се на Косову самостално распоредили .

Како су Руске трупе дочекивали у административном центру Косова, приказала је не само америчка телевизијска мрежа CNN у својој рубрици „без коментара“, већ и на филму „Руски тенкови у Приштини“ војног новинара Алексеја Борзенка. Он овај дан у Приштини описује на следећи начин:

Полицајци су нам проверили документа и рекли да наши тенкови долазе. Ми нисмо могли да поверујемо, а испоставило се да је тачно! Сви су на централном градском тргу- идите тамо, рекли су. Кад смо дошли затекли смо празне цветне леје и веома много људи који руску војну технику засипају цвећем. Дошао је заправо сасвим мали одред. Иза мене су била двојица Срба, који су, како сам схватио, имали неке везе са војним снагама. Они су међу собом тихо говорили: види, мало је Руса. Колико ти имаш људи? Код мене су четворица, код тебе шесторица. Дај брзо да се одвеземо на Слатину, да заузмемо највише тачке око аеродрома, да поставимо оружје и можда заштитимо руске трупе, ако почну да пуцају на њих.

Заиста, у овом маршу руских војника из Босне учествовало је мање од 200 војника. Узгред, још до доласка десантника, обавештајци су беспрекорно одрадили свој посао,обзиром да су још пред крај маја заузели аеродром под своју контролу. Руководилац операције био је, тада још мајор Јунус Бек Евкуров, који је рекао : „Било је нас 18. Било је потпуно довољно. Све смо заузели. Али ипак тако, да нико није ни приметио да смо заузели.“

Али, приметили су после, 12.јуна 1999.године, када су Руси већ били на лицу места, савршено решени да не пропусте војну технику НАТО на овај стратешки важан објект. Како је накнадно писао један од припадника Ваздушно- десантних снага Александар Лобанцев у својој књизи „ оружје које је свако од нас имао, било је способно да уништи већи део земљине кугле“. А зашто? Зато што је локални конфликт могао да прерасте у нешто много глобалније. Надалеко је позната изјава која се приписује генералу Џексону, команданту британских трупа на Балкану, а која је била изречена као одговор генералу Кларку који је инсистирао на одлучнијем одговору Русима: „Нећу започињати Трећи светски рат за вас“.

А да ли се уопште разматрао сценарио тако озбиљне конфронтације? Говори Леонид Ивашов:

Ми смо проанализирали различите варијанте и о свакој смо извештавали руководство у Москви. Да би донели одлуку о започињању рата са Русијом, био је неопходан консензус савета НАТО-а. Неколико држава са којима смо водили преговоре неформалним каналима је једнозначно рекло да они неће предузети тај корак. Као друго, чак и да су Американци извршили притисак на своје партнере, као што су учинили пред почетак бомбардовања, ми бисмо свеједно имали неко резервно време на располагању. Постојала је још једна варијанта: чује ли се први пуцањ, онда би српске снаге напустиле споразум о миру и напале НАТО трупе. Они би нам радо пружили подршку. Односно, све варијанте су биле размотрене.

Потом је дошло до проблема са снабдевањем руских десантника, мањкало је дуго очекивано појачање, а у позадини свега тога дошло је до преговора, који су резултирали тиме да је Слатина остала под заједничком контролом са НАТО трупама. Генерал-пуковник Ивашов наставља:

Реално оценивши ситуацију, ми смо схватили да не можемо потпуно да организујемо и контролишемо ваздушни простор. У то време, то је био скуп и захтеван задатак за нас, а није било ни јасне политичке воље. Односно, ми смо могли или да заједнички користимо аеродром или да се жестоко сукобимо. Само један батаљон није био довољан како бисмо задржали Слатину.

Какву је историјску улогу одиграо марш на Приштину? Можда је долазак руских десантника превише наде дао косовским Србима, који то време нису искористили да побегну од терора ОВК, а који је постао још гори након рата? Потражимо одговор у књи зи десантника Александра Лобанцева „Косово 99“:

Руси нису заштитили Србе, а опет, без руских снага, Србима би било још лошије. Војници, посебно на одређеним местима, горели су од жеље да помогну браћи Словенима, али су политичари то све разматрали и доживљавали на другачији начин. У принципу и није могло бити другачије- Русија је тих година била политички потпуно слаба и није могла да се одупре притисцима САД. Што се тиче нас, 200 руских десантника, наша је савест чиста. Ми смо учинили све што је било на нама...“

Глас Русије / Тимур Блохин