FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Вратили смо се у једнопартијски систем. Скупштину сачињавају еурофанатици, тржишни талибани, национални издајници и криминалне организације за законско пљачкање државе. Брисел и Вашингтон подржавају такву марионетску Скупштину. Таква ће нам бити и влада. Велики Вођа сам пише програм владе.Тако се бар хвали. То није истина. Програм владе су му саставили његове газде, који су му помогли у недомократским изборима да узме сву власт. Он само треба да спроведе њихове одлуке.

 

Србија чека слом. Шта да радимо? Да се предамо? Кукамо? Помиримо са судбином? Да проклињемо народ што није изашао на изборе и што је тако гласао? Господо другови, нема предаје! Настављамо даље! Нисмо се предали ни у ранијим периодима, када је наш народ правио судбоносне грешке у политичком избору. Где су данас ти актери који су завели наш народ? Који су претили и утеривали страх у кости? Који су варали и обмањивали? Где су ти ликови наше пропасти? Нема их! Нестали су!

Отишли су на сметлиште историје. Кажњени су за све оно што нису урадили, а морали су да ураде. Кажњени су за све оно што су погрешно урадили. Упркос свему, време нам је велики савезник. Нама који имамо знања и искуства да Србију извучемо из ове катастрофе. Време ради за нас, јер стиже сигуран економски банкрот државе. Грађани ће сурово бити кажњени за своју поводљивост. Један човек ништа не може да уради. Човек који је неспособан, неискусан и који је опијен влашћу.

Расцеп између Вашингтона и Москве ће за њега бити ноћна мора. Нема никаква решења. Уцењен је од оних који су га створили, довели на власт, опрали му биографију и који су му омогућили да сам о свему одлучује. То ће га скупо коштати. Али, то је његов проблем. Схватиће то када буде касно. Када га налогодавци пусте низ воду.

Шта ми да радимо? Ако нећемо да се предамо, онда морамо да се организујемо и делујемо. Пошто нема опозиције у Скупштини, потребно је створити- НОВУ ОПОЗИЦИЈУ. Та наша нова опозиција мора да буде национална, грађанска, економска, модерна, европска, космополитска, мудра, ефикасна и сложна. Да ли је то могуће остварити? Јесте. Зар све то што сам навео није у супротности? Није. У супротности је само код ограничених, искључивих, умишљених, себичних и политички острашћених људи. Такви нам не требају. Потребни су нам људи који знају, имају искуство, радне референце, који су се доказали, који нису сујетни и којима политика није судбина, животно опредељење и уносан посао, него пут за спашавање Србије.

Нова опозиција мора да буде без лидера и без партијске олигархије. Она мора да има своју инфраструктуру до сваке месне канцеларије у селу. Нова опозиција нуди грађанима Србије нову политичку идеју и нови економски концепт. Политичка идеја је директна демократија и политика без професионалних политичара. Економска идеја је изградња народног капитализма. Друштва у коме ће се либералне идеје у економији уклопити у социјалну политику о сваком грађанину.

Бесплатна здравствена заштита и бесплатно школовање. Искорењивање сиромаштва, бескућништва, просјачења и глади. Слободни медији. Јефтина држава. Развијена привреда без дефицита и запошљавање свих радно способних грађана.

Нова опозиција нуди грађанима Србије нови друштвени договор. Нудимо брзи економски развој са двоцифреним стопама привредног развоја и улазак у средње развијене земље у периоду до десет година. Нова опозиција прекида даље разговоре са Бриселом око уласка Србије у ЕУ и то све померамо за 2034. годину. Можда ћемо тада брже да се договоримо о сарадњи са државом Венецијом, Каталонијом, Шкотском и Фландријом, јер ћемо бити на њиховом нивоу привредног развоја. Нова опозиција неће наставити примену бриселског споразума и замрзнуће даље разговоре са Косовом.

Разговори ће убудуће бити искључиво у УН и то само са администрацијом САД. Србија никада неће признати Косово, али ће привредници моћи да слободно послују. Нова опозиција ће направити нови договор са Руском Федерацијом и повлашћени однос ћемо знати ваљано да искористимо за убрзани развој Србије.

Нова опозиција ће бранити сувереност и слободу Србије и нећемо дозволити да Србија постане руска губернија. Нова опозиција ће развијати национални идентитет, културу, духовне вредности и моралне принципе Срба и свих националности које живе у Србији. Разлике су оно што нас спаја у заједничкој борби за стварање модерне и богате Србије. Нова опозиција ће бити техничка коалиција свих странака, покрета и удружења грађана која прихвате заједничке принципе. Предложио сам принципе око којих можемо да се окупимо. Нека предложе и друге групације.

Економски покрет је спреман да учествује у формирању нове опозиције. ЕП је спреман да преузме свој део одговорности за спас Србије. Ако су нам намере добре и искрене према Србији и свим грађанима,онда ћемо се врло брзо договорити. Није битно ко ће спровести нови политички и економски програм, важно је да се он спроведе. У заслугама нека уживају грађани.

Двери

Познајем момке из Двери дуго. Готово од њиховог оснивања. У периоду када су били невладина организација подржавао сам њихове активности. Наступао сам на трибинама, говорио у студију и сматрао да таква организација треба да постоји за очување националног идентитета. Познато је да сам српски космополита. Модерни традиционалиста.

Момци из Двери су ми деловали чисто и поштено. Доживљавао сам их као моје млађе рођаке. Нисам знао како су организовани, нити ме је то занимало. Након слома политике, јавно сам писао на овом месту да Двери треба да прерасту у политичку странку или покрет, како би изашли на изборе и тако преузели одговорност за управљање државом.

Републиканац сам и демократа. Верујем да се друштво може мењати на слободним изборима. У транзицији је потребно да избора буде што више. Најбоље сваке године после предаје завршног рачуна.
Дуго је трајао тај притисак на момке из Двери да се осмеле и изађу на изборе. Није ми било јасно зашто оклевају. Није било спорно да су много урадили као невладина организација, али то није било довољно.

Морали су да изађу на политичко тржиште. Мени није сметала њихова везаност за Цркву. Верник сам, али Црква није обликовала мој духовни живот. Када су се, напокон, Двери одлучили да се политички ангажују, искрено сам им помогао. Без икаквих условљавања. Немам политичких амбиција. Нисам сујетан и властољубив.

Не треба ми политика да се докажем. У тим образованим и млађим људима видео сам једну нову политичку снагу у Србији. Искрено сам се укључио у изборну кампању за мајске изборе 2012. Из сопствених средстава и средстава мојих пријатеља смо наступали свуда по Србији.

У мојој канцеларији су вођени преговори око стратегије организације наступа и укључивања великог броја стручњака, који су били везани за мене. Наступао сам први у јавности и отворено рекао да их подржавам. Тако сам им покрио најслабији део њиховог ангажмана – економски програм. Нису могли да добију бољи поклон у предизборној кампањи. Наглашавам, све то без икаквог условљавања. Међутим, након неколико састанака са мојим стручним тимом, у коме су били људи који се деценијама баве политиком, који су публицисти, правници и политиколози, наводим само део тима који се разуме у оперативно политичко организовање, двојица главних људи у Дверима, са којима су разговори вођени, отворено су нам изнели како они функционишу и како ће политички покрет да функционише. Наиме, објаснили су нам да Дверима управља Старешинство, у коме се налази њих седморица, да они заједно доносе све одлуке и да морамо да прихватимо такав начин њиховог организовања из невладиног сектора, који се показао добар, који даје резултате и који онемогућава режиму да врши репресију над неким од њих.
То је за мене и моје сараднике било велико изненађење. Већина мојих сарадника, угледних професора и доктора, одмах се повукла. Нису хтели да учествују у таквом политичком покрету. Затечен таквим саопштењем, због мог јавног подржавања, одлучио сам да останем, да пређем преко свега и да наставимо кампању. Они који ме знају могу да посведоче да сам у војсци дизао побуне против старешина, јер нисам могао да прихватим неметнуте, нестручне ауторитете.

Старешинство у манастиру прихватам, али нисам живео у манастиру. Ко бира старешине? По ком критеријуму? Коме старешине полажу рачуне? Како се мењају? Да ли је то доживотна функција? Да ли је то привилегија? Није било одговора на ова питања. Није ни било времена.

Наставио сам кампању. Сам. Моји људи су остали по страни. Наступао сам у своје име. Важно ми је било само да у Скупштину уђу неки нови људи. Коштуници нисам веровао, јер ме је преварио. Сматрао сам да је најталентованији млади говорник Бошко Обрадовић. То сам пред старешинством и рекао. Сматрао сам да требамо да га градимо за лидера. Старешине нису хтеле лидера. Имао сам искуства из организовања опозиције 1989/90 и тврдим данас да је Бошко Обрадовић убедљиво најталентованији млади политичар.

Између Ђинђићевог муцања, и Коштуничиног мумлања, Бошко је говорио као Сократ. Зна да говори. Наступали смо заједно и то је био одлично. Нисмо се уигравали, него је све било спонтано. Али, временом су неспоразуми били све већи са Старешинством. Врхунац свега је био сукоб са делегацијом Двери која је била задужена за економски део програма, која је изашла на конференцију за штампу и представила скице програма у коме ја нисам учествовао, да би , неколико недеља касније, њих четворица дошла у моју канцеларију, где је било пет мојих људи из привреде и један либерални економски публициста, да се договоре око економског програма који ће ићи у јавност.

Расправу о економском програму са нама су водили људи без великог радног искуства и без неког утицаја у стручној јавности. Посебно нас је све нервирао препотентни став човека из Двери Нови Сад , који је био електроинжењер, без радног искуства у привреди, класичан амбициозни политичар, макијавелиста, типичан јапијевац, заогрнут националном реториком, стручњак за све и свашта. Тај лик их је, одмах после избора издао, направио своју странку, која је данас сателитска странка Аце Вучића.

Тај безобразлук нисам више могао да поднесем. Написао сам 15.03.2012 писмо Старешинству Двери да не желим више да учествујем у кампањи, навео све разлоге и тихо напустио кампању. Нисам хтео да им сметам.

Многи нису ни знали да сам их напустио. Био сам убеђен, да смо наставили даље, да бисмо сигурно прешли цензус. Упркос крађе, могли смо прећи цензус. Двери су добиле – 169.950 гласова или -4,33%. Био је то сјајан резултат, упркос сатанисању. Међутим, на изборима у марту 2013., Двери су добиле – 128.458 гласова или 3,58%. Мање су добили – 41.492 гласа.

Где је проблем? Моје мишљење је да је проблем у Старешинству. Такав начин организовања није могућ у модерној политици. То је анахрон модел. Може да функционише у приватном породичном предузећу. Не може у електронском добу. Двери су пропустиле и своју другу прилику. Уколико не промене свој начин приступа политици, следећи пут ће добити још мање гласова. Саме Двери не могу ништа да ураде.Не могу да се сами појаве на конференцији за штампу и кажу – ми смо нова опозиција. То је погрешно.

Двери не смеју да доживе судбину Коштунице. Ако хоће да мењају Србију, онда морају они да се мењају. Почели су, али није довољно. Покушај удруживања патриотског блока са Коштуницом је промашај.

Двери морају да имају политичку ширину за окупљање свих оних који су против садашњег режима. Треба позвати све те странке, групације,покрете и појединце на један заједнички састанак. Треба се затворити читав дан и разговарати. Направити договор око заједничког програма. Потписати споразум и тада изаћи у јавност. Тада можете да кажете да смо нова опозиција. И онда крећемо у кампању. Одмах!

Избора ће врло брзо поново бити. Понудио сам оквир за разговор нове опозиције. Ко има бољи, нека нам понуди. Сами не можемо ништа да урадимо. Морамо да се удружимо. То сам тражио од опозиције још 1990, они су се удружили тек 2000. Противник је опасан. Невоља је велика. Социјални слом известан. Нема чекања! Морамо на изборима да победимо НАТО странке.

Бранко Драгаш / Таблоид