FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

                                                  Темпирана бомба под темељом

                             

А шта то значи када се каже да ће „Србија бити савезник Немачке“? Па се још томе дода и оно „поуздан“ (поуздан савезник). И зашто баш савезник, а не више „пријатељ“? Пријатељ не мора да буде савезник, а савезник мора да буде пријатељ, је ли? Зато се више „наши немачки пријатељи“ не ословљавају као пријатељи, већ као савезници. А ко су то и шта су то „савезници“? Да ли се то они који се удружују да заједнички делују против неке друге стране?

 

У Првом и Другом светском рату Србија није била савезница са Немачком. Налазила се у супротном табору, оном који се борио против Немачке експанзионистичке (ратне) политике. Да ли се то Немачка данас толико изменила, па да нема никакве историјске, културне, духовне и политичке везе са оном Немачком из поменута два светска рата? Да ли Немачка данас води мирољубиву политику?

На крају, поставља се питање, да ли Немачка има икаквог интереса да буде савезник (у било чему) са Србијом? Србија то реално не може бити ни на једном плану, ни на цивилизацијском (Немачка и Србија су два неупоредива света), духовном још мање, а најмање на политичком, то јесте, интересном или привредном. Шта онда Србија уопште тражи у „савезу“ са оним с ким (баш ни у чему) никако не може бити „савезник“? Жели ли то Србија да буде привезак (прирепак или подрепак) Немачке?

Из свега, могло би се закључити да Србија покушава да своју судбину „свеже“ са судбином Немачке. Пошто је тако нешто немогуће, онда остаје само једна врста „савезништва“ са том најмоћнијом и кључном земљом Европске уније, а то је предаја властите судбине у руке таквог набеђеног „савезника“. Заправо, Србија сама себе „(са)везује“, веже себи и ноге и руке – па и ставља омчу око врата – да би се тако „свезана“, као свежањ (сужањ) испоручила моћној германској сили.

Занимљиво је да не постоји ниједан рационалан разлог којим би се могло објаснити такво добровољно српско сужањство. Зашто би неко ишао (осим ако није тешко болесни мазохиста) у друштво у коме ће бити вређан, пљуван и понижаван на сваки могући начин? За таквим нечим уопште нема потребе, јер Србија од Немачке не може добити ништа друго осим нових поробљавајућих кредита и налога (захтева, ултиматума) којима се од Србије тражи да се одрекне дела своје територије, да измени Устав и да Косово и Метохију одонуд за сва времена избрише, те да измени свест српскоме народу тако да он не зна ни ко је ни шта је ни одакле је.

А кључни проблем Србије данас је посустала економија, она која је на издисају и којој треба свеж капитал и домаће (а не стране – поробљивачке) инвестиције. Таквог капитала данас има и на другим странама, осим у ММФ-у и Светској банци, двема институцијама које су кључни инструменти у новој колонијалној политици Запада.

Оно што ће се десити уколико се „савезништво“ (подрепаштво) с Немачком настави сигурно је даљи распад Србије на свим пољима, почев од оног привредног, до културног и духовног поља – свугде ће и даље „цветати“ коров и бескорисно трње.

И готово је немогуће да баш нико из српске политичке елите не види трагедију која се у „савезништву“ са Немачком спрема Србији. Буквално, немогуће је да се такви мутни (црни) облаци над Србијом не примете. Отуда се поставља питање, зашто нико (ни из опозиције чак) не реагује на овакво безглаво јуришање Србије ка амбису? Где је српски „интелектуални“ слој? Има ли га у Србији данас уопште? Како је могуће да баш сви они, од којих би се могло очекивати (или који су дужни) да покушају да зауставе материјално и духовно пропадање Србије, данас ћуте као оловом заливени?

Меркелова поручује Србији да се ова мало одмори од „преумљења“ Срба и Космета, па и лова на оне „заверенике“ који су палили Немачку амбасаду пре неколико година – и да се окрене „унутрашњим реформама“! Ето, па макар била и „савезница“ Србије, откуд Немачка себи даје за право да се меша и у унутрашње ствари Србије – и то овако нескривено, нападно, недипломатски? То јасно показује да Србија није никаква Немачка „савезница“, исто онако како то није била у ратовима из прошлог века, већ да Србија може да буде само Немачка ропкиња, слуга, потрчко, коњушар или нешто слично томе.

Зашто Србија пристаје на такво понижење? Да ли зато што један човек, па макар то био и „најмоћнији“ у овој немоћној земљи, пристаје да служи немачким интересима? Уместо да српски парламентарци ставе прст на чело и запитају се: чему оволика журба са усвајањем „проевропских“ закона (заправо, антиљудских, каквих у ЕУ нема), ако је сигурно да барем у следећих десет година ЕУ неће ни размишљати о пријему нових чланица? – они упорно постављају темпирану бомбу под темеље властите државе.

За www.koreni.rs

Д. Гостељски