FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

После свега што нас је задесило, и тек прети да нас задеси, невероватну топлину око срца доноси осећај да нисмо остали без правих, несебичних, скромних пријатеља. И то каквих... Не, не мислим на Русе који су долетели док су водопади још увек лили с неба на Србију средином маја, па затим ризиковали животе, спасли на стотине људи из бујица, а затим тихо наставили да допремају хуманитарну, логистичку и материјалну помоћ кад је непогода прошла. Наравно, хвала им, заједно са свима осталима – како исправно увек и на сваком месту прецизирају представници власти, не желећи да увреде све нерусе који су свакако саосећали с нама и твитовали колико су могли, и сигурно би, да су имали те силне Иљушине, и они подједнако помогли. Али, ипак, чим нико из власти није био ту да руске спасиоце испрати на аеродрому, онда то ипак мора да значи да они нису баш толико заслужни, па српске власти не желе да их неправедно издвајају. Или да можда чак има и заслужнијих.

Не мислим ни на бирократе из ЕУ, које су се толико потрудиле да нам објасне, кад је било најтеже, све неопходне процедуре за апликације, све рокове, све формуларе које треба да попунимо да би уопште могли да помислимо о некаквој помоћи. Мада, сигурно је тешко заборавити оно њихово прво саопштење, у време најгорег потопа и највеће опасности, да Србија може одмах да рачуна на пола а можда и целу милијарду еврића помоћи. Као да је зрак сунца продро кроз густе облаке. Није важно што се касније испоставило да то није тачно, да су потенцијалне суме помоћи неупоредиво мање. У том тренутку, та дивна неистина је сигурно многима дала додатна крила, а и подигла морал да издрже још мало. Подсвест је смирена чврстим обећањем – чврстим као и сва досадашња! – да ћемо колико сутра пливати у новцу као што данас пливамо у води, а још ће и све бити обновљено и изграђено још боље, а можда и старије! него што је било.И то по ЕУ стандардима, приде. Можда је то чак било и пресудно за дизање морала у одсудном тренутку, за смиривање атмосфере панике и безнађа које су одређени представници власти ширили – наравно, у најбољој намери! – преко медија.

Не мислим ни на силне хеликоптере, авионе и осталу опрему за спасавање за које се знало да је НАТО држи свуда у окружењу око нас. Чују сви, рекао премијер „библијски потоп“ – а НАТО ништа. Никога не шаљу. Чак ни из Бондстила. Па ни водећа земља алијансе, како кажу упућенији: „Из многобројних америчких база у Европи, са десетинама америчких транспортних авиона и хеликоптера, ниједан са хуманитарном помоћи није слетео у Србију“.[1]Е, па, мислим да је то био још један тај преломни тренутак када су многи схватили да је премијер ипак помало дизао панику, јер да је стварно било повуци-потегни – наши НАТО пријатељи би сигурно дошли, сигурно би одмах прискочили у помоћ. Ако ништа друго, оно бар ради маркетинга, да се бар достигне двоцифрени проценат оних који би да Србија уђе у НАТО. Чим они нису дошли – вероватно је многима лакнуло, и сигурно је и то допринело смиривању панике и дизању морала у одсудном тренутку. А сигурно су и сами НАТО професионалци врло добро знали да би долазак њихових спасилачких екипа само појачао атмосферу судњег дана коју је власт правила, да би људи помислили – е сад је сигурно догорело до ноката чим и НАТО помаже Србији. И зато, ред је истаћи – стварно су се показали као пријатељи. Баш зато што нису дошли. Мада, нажалост, опет не и највећи.

Јер, само један може бити највећи. А на прелазу између маја и јуна смо, посредством дневног листа INFORMER, сазнали и ко је тај. Шеик Мухамед бин Зајед ел Нахјан. Лепо је одштампано на насловној страни: „Принц престолонаследник Абу Дабија за помоћ жртвама поплава послао више новца од САД, Русије и Европске уније заједно“.[2]А колико тачно новца? По речима добрих људи из редакције: „До закључења овог издања нисмо успели да сазнамо тачан износ донација које је до сада упутио шеик Мухамед“. И, још и ово: „Наши извори из Владе кажу да се та цифра не објављује на његово инсистирање“.

Овоме се мало тога може додати. Једино није јасно ко је овде скромнији – шеик који неће да каже колико нам је тачно донирао, или званичник који не жели да буде именован а који је све ово обелоданио, на ползу шире јавности. Док се други бусају у прса, док Руси чак и званично објављују колико су чега послали и све то преносе сви они пребогати алтернативни патриотски сајтови, док онај Новак Ђоковић труби на све стране како је целокупну награду од освајања Мастерс турнира у Риму, једва неких пола милиона еврића, приложио за жртве поплава, шеик и анонимни Владин извор једноставно желе да се за највећи чин анонимног добротворства – што мање зна. И за то, и за „изузетно пријатељство са премијером Вучићем“ захваљујући којем је до целе ове анонимне акције и дошло. Истина, мало је теже сачувати анонимност када је залепљена посред насловне стране тиражних дневних новина. Али, с друге стране – тако је много више људи сазнало о анонимности шеиковог даровања, а и о кључном „пријатељству“ које је то омогућило. Што значи да је циљ дародавне анонимности и скромности у потпуности испуњен. Јер, шта вреде анонимност и скромност ако нико за њих не зна?

Неки ће можда рећи – а како ми то знамо да је то стварно тако? Свашта. Какво питање. Па ако то каже неки Владин званичник, па макар и анонимни, па још на насловној страни новина које лепо кажу за себе да су „NEZAVISNEDNEVNENOVINE“, и да се још зову INFORMER(значи постоје да би ИНФОРМИСАЛИ народ) – шта ту још има да се пита и проверава? Мислим, то је исто као ови научни радници што тренутно оспоравају докторат Министра унутрашњих послова, па неће да се задовоље тим што је премијер изјавио да је њихово образложење „најглупље које је икад чуо“.[3]Траже неке додатне аргументе. Ако је и од доктораната Лондонске школе економије – много је! Па ако је премијер рекао да је нешто глупо, најглупље, најнајглупље – није ли то већ само по себи аргумент? Као што је довољно то што на насловној страни дневних новина пише нешто што се не може проверити и чији извор не знамо, тако је и довољно када премијер изнесе неку тврдњу, без додатних образложења. Шта има даље да се размишља, проверава или испитује?

Тако је и ово око пријатеља. Напокон смо сазнали ко нам је највећи. И да нам је дао највише, мада не знамо колико. И да не жели да се о томе зна. И да жели да што више људи зна да он не жели да се о томе зна.

И, још нешто: сама реч „PRIJATELJ“ на насловној страни INFORMERAодштампана је – зеленом бојом. Неки злуради људи тврде да им то личи на верску пропаганду. Не бих се сложио. Ако се наш доказано (?) највећи пријатељ толико потрудио да се ништа не зна о његовом доброчинству – зашто би он онда злоупотребљавао своју анонимност са насловне стране за верску пропаганду? Напротив, не би ме изненадило да је то био гест самих добрих људи из INFORMERA, о којем наш највећи пријатељ ништа није знао. А ни они, вероватно, не желе тиме да се хвале...



[1]
http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Reke-teku-naopako.sr.html

[2]facebook.com

[3]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=06&dd=03&nav_category=12&nav_id=856481

 

Фонд стратешке културе / Александар Павић