FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

На бујичној реци Кладници направљена наменска акумулација, чији је главни задатак био да штити копове од којих зависи енергетска сигурност Србије, но, надлежни су је поверили на управљање – риболовцима.

Несрећу која је задесила Србију покушавају да оправдају дефетистички, као догађај који се није могао избећи. Падавине се, наравно, нe могу избећи (а биће све више рушилачке због глобалних климатских промена), али би штете биле многоструко мање да држава пар деценија није систематски урушавала читав сектор вода, делатност коју у свим земљама сматрају највиталнијим системом државе.

Србија је једина земља у свету која је распарчала своју водопривреду (упркос ставу из Закона о водама да је Србија јединствен водопривредни простор), а уништила је и сва своја водопривредна предузећа која су некада врло успешно одржавала и градила системе.

У свету се тим системима управља јединствено, на нивоу државе. Поменимо само да је у САД брига о водним режимима и поплавама централизована на федералном нивоу и да се тим послом бави Инжењеријски корпус војске САД, који има најбоље инжењере хидротехнике. Србија је своју разбијену водопривреду пре 24 године оставила без стабилних средстава, чак и без средстава која су неопходна за одржавање заштитних система, па чак и рупе у буџету покрива узимањем и оних минималних средстава која су одвојена за водопривреду.

„Политика” је 22. 9.2011. на ударном месту објавила чланак „Фонд за воде спасао буџет”, у коме се каже да су „обезбеђена средства за октобарске повишице” тако што су покупљена сва средства која су била одвојена за водопривреду. Нека мудра Нена је као коментар чланка написала: „Вода памти!” Вода нам је запамтила и ја наводим само пар примера крајње небриге државе, која је довела до ове несреће.

Да је дато још само мало недостајућих средстава за стављање у функцију већ потпуно завршене бране „Стубо–Ровни” изнад Ваљева, та акумулација би потпуно „прогутала” талас са тог дела слива и то би значајно умањило талас на целом току Колубаре. Да је стављене у функцију потпуно завршена брана „Селова” на Топлици (већ годинама се чека да се још само измести једна деоница локалног пута), цела долина Топлице била би потпуно безбедна.

Давно смо упозоравали РЕИС „Колубару” и РЕК „Костолац” да су неки заштитни насипи недовољно поуздани и да их треба повећати на најлакши начин, коришћењем материјала из откривке, властитом механизацијом, властитим снагама. Но, ми хазардирамо, јер смо „експерти” да насипе градимо џаковима, када вода дође до грла. Да поменем пример који показује сву нашу несувислост, на коју смо узалудно упозоравали. Да би се површински копови РЕИС „Колубаре” бранили од поплава, на веома бујичној реци Кладници направљена је наменска акумулација „Паљуви–Виш”, чији је главни задатак био да штити копове потпуно ублажавајући бујичне поводње. Тако важним објектима се у свету управља са највишег нивоа државе. Но, надлежни су тај витални објекат, од кога зависи енергетска сигурност Србије, поверили на управљање – риболовцима. Добро сте прочитали. Риболовци су потпуно запустили систем, брана је обрасла шумом (због тога је угрожена), и што је трагично и несувисло, нису је и поред упозорења да наилазе екстремне падавине благовремено испразнили да може да прихвати талас.

Ко ће сада да одговара што је тај витални објекат тако обезвређен и што није обавио своју заштитну функцију? А да не говорим о низу других слабих тачака на насипима који су просто вапијуће упозоравале да их властитом механизацијом и са мало средстава (али са добром вољом и мудрошћу) треба на време ојачати. Тачно је да су поводњи било огромни, али је сасвим извесно да се заштитни систем без много новца могао благовремено довести у стање да се спречи трагедија Обреновца и катастрофа потапања површинских копова.

А шта тек да кажем да су некадашње власти за успињаче и скијалишта увек налазила средства, али нису нашле средства за најважнији водопривредни објекат Србије – брану „Сврачково” на Великом Рзаву, па се извођач, наша реномирана „Хидротехника”, морао повући са тог градилишта. А од тог објекта зависи хоће ли људи у Чачку, Горњем Милановцу, Пожеги, Ариљу, Лучанима имати чашу воде у све дужим периодима маловођа Јер најгора последица климатски промена је управо то: нахрупе велики, све већи поводњи, а након тога наступе дуги, све неповољнији и дужи периоди суша и маловођа.

Ако хоћемо да обновимо Србију, морамо најпре да обновимо сектор вода, дајући му место које има у целом свету. Сада ни ја, а ни други људи који су деценијама у послу са водама, не знамо ни да ли ресор вода уопште постоји, јер се први пут од како постоји Србија уопште не помиње у делатностима министарстава.

Дипломирани инжењер грађевинарства, Београд

Бранислав Ђорђевић