FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Отворено писмо младе књижевнице Александру Вучићу:

  А шта је тачно посао председника Владе Србије?

 

  Поштовани председниче Владе Републике Србије,

Пишем Вам први пут у нади да ћете прочитати моје писмо. Нећу дуго да Вас давим, схватам да сте веома заузети, поред свог посла радите и посао који није Ваш, схватам да Вам никако не остаје слободног времена. Хтела сам, заправо, да Вас питам, шта је тачно Ваш посао?

Који је опис Вашег радног места? Мислим, ја знам, него да проверим да ли и Ви знате. У том смислу, хтела бих и да Вас питам, и за шта сте све квалификовани? Да ли сте и спасилац? Имате неки курс, нешто? Мислим, схватам ја да је свако од нас помало спасилац, и све је то лепо, свако ради оно што може, али зар Ви лично не бисте били кориснији друштву ако бисте радили баш само и искључиво свој посао?

Сећам се зимус, неким хеликоптером сте ишли по неко завејано дете. Као да нема ко то да ради, него морате баш Ви. Капирам да је то спасавање, у комбинацији са Вама, још већа компликација него без Вас у том хеликоптеру. Само размишљам наглас: Када бих сада ја, неквалификована и физички и ментално неспремна на акцију спасавања кренула са комплексом Супермена да „спасавам“, требало би и мени да се обезбеди тим квалификованих спасилаца, да спасавају мене.

Супер је то за фејсбук, оно, имате слике на којима сте суперхерој, али реално, зар не би било корисније да се, из своје фотеље, постарате да прави спасиоци добију тринаесту плату, или, не знам, нову механизацију? Капирате да је због Вас неки прави спасилац остао без дневнице? Зовете добровољце, то капирам, овај народ се још од Титовог времена жестоко прима на те радне акције и чуда и глупости. И шта је било – хиљаде добровољаца се, орни и чили, сјатили у тај несрећни Шабац, да би тамо затекли комплетно расуло. Нема лопата, нема џакова, нема песка…

Добри људи, прави Срби, греју ми срце овог тренутка, са свом својом добром вољом, оставили своје породице и своје домове и обавезе и стајали у блату и цвокотали на киши целу ноћ, нико их чак није ни сликао, немамо ни имена ни презимена, а сваки од њих је народни херој на дан. Могли су да остану код куће и да фесјбуше целу ноћ, на сувом. И шта су урадили? Добри људи се намучили а посао остао неурађен. Е, видите, ТО је био Ваш посао. Да организујете тимове стручњака који ће организовати локалне органе власти, који ће даље организовати добровољце.

Да организујете оне који треба да обезбеде лопате, смештај, храну, евакуацију, џакове и тај песак. Ваш посао није да лично вадите једно по једно дете из бујице. То је траћење Вашег образовања, Ваше позиције, Вашег ауторитета и Ваше енергије и времена. О рејтингу да не причамо. Ја Вас тренутно видим као једног комплексаша који је у стању да ради на штету општег добра не би ли код неке кратковиде раје добио пар поена, и ваљда, нахранио свој его, шта ли. Мислим да нисте свесни позиције на којој сте, и коју одговорност та позиција носи. Ви нисте лик који треба да крвари на првој линији фронта, Ви сте лик који треба да се постара да нико не крвари на првој линији фронта. За то што Ви идете па „крварите“ , нико паметан Вам неће рећи „хвала“, јер није Ваш посао.

Ви сте лик који треба да обезбеди плате и пензије на време. Ви сте чиновник. Ћата. Ваше су цифре и бројке, закони, уредбе и параграфи. Ваше је да се придржавате правила, поштујете ланац команде, Ваше је да на кључна места поставите способне људе који такође знају шта је ланац команде и шта је чији посао.

Немојте ми рећи да квалитетних и поштених људи нема, него нису Вам фамилија, знам, незгодно. Ваш посао је да се затворите у онај Ваш кабинет и моментално измозгате како да нас ишчупате из кризе која нам тек предстоји. Оне кризе која ће нас све саставити тек за месец-два, када нам пијаце буду празне јер нам је поплава уништила усеве, оне кризе где увозимо храну, онај парадајз из Кине или ко зна одакле, који изгледа као фотошопиран, а има укус као ротквице, чак ни не мирише као парадајз.

Праве кризе, у којој се поштен човек окреће криминалу не би ли прехранио породицу. Није Ваш посао да вадите децу из бујице. Ваш посао је да окупите тимове економиста, агронома, стручњака (пун биро, не бисте веровали колико квалификованих паметних људи), да Вам помогну, они то знају, то је њихов посао. Ваш посао је да обезбедите средства да се људима који су сада изгубили све подигну куће, обезбеде плаћена радна места, да им се животи врате у нормалу што пре. Бринем се да нећете стићи, од бављења туђим послом.

Ваш посао је да у наредном периоду не скоче цене хране, које реално, неће бити. Усеви уништени, читави градови потопљени. Ваш посао је да ухватите за мошнице гувернера Народне Банке и да му не дозволите да дестабилизује валуту.

Ваш посао је да подигнете економију на ноге, да покренете и надгледате обнову инфрастуктуре. Да обезбедите средства за улагање у земљу која ни пре овога није била у добром. Ако је двоје деце битније од целе нације, и небројено много деце која су већ, и тек ће, страдати услед Вашег немара и погрешно усмереног труда, онда Ви дефинитивно нисте на послу који је адекватан за Вас. Дивно је бити спасилац, нема ту никакве срамоте. Али како би Вама било када би Вама спасиоци улетели у кабинет и почели црвеном хемијском да преправљају Ваша акта, кроје политику и економију? Шта бисте им рекли? „Господо, нисте квалификовани, радите свој посао!“
Мислим, сигурно нисам прва која Вам ово каже.

Надам се да нисам прва. Надам се да се нисте окружили тапкачима по рамену који Вам на сваку идеју, ма колико била лоша, дувају у фанфаре и шлихтарски се смешкају „Браво краљу“. И немојте погрешно да ме схватите, ја сам поприлично аполитична особа, нећу уопште да се бавим Вашим политичким супарницима или Вашим одлукама, то сада није битно, није тема. Само се бринем да, просто, нећете стићи да радите свој посао, а имате дивну прилику да се бавите баш тиме, мислим, то сте хтели, зар не?

Кандидовали сте се и све, прошли, сигурна сам, огроман стрес и око избора и целе те перипетије, направили и непријатеље и супарнике. Имали бисте много мање стреса и главобоље да сте спасилац. Србија је ок, свако чудо за три дана, мало смо имали циклон, претећи ћемо ми и то, нисмо толико слабашни, и на кишу неотпорни. Неће нас киша и једна тродневна поплава убити.

Убиће нас оно после поплаве. Ево да се кладимо да већ за недељу дана у медијима неће бити ни речи о људима који су остали без домова? Е, они су Ваш посао, тим пре што нису у медијима. Је*али Вас медији.

Уз сво дужно поштовање,

Исидора Димић

www.vozd.in.rs